Intervju

Zašto ste za središnju metaforu romana izabrali upravo „veliku ulogu“ i šta ona znači različitim junacima?

Velika uloga je osećanje da čovek mora da skoči u kovitlac života i da iz njega izvuče najveću korist za sebe. Kao metafora ona je skopčana sa životom ali je u isto vreme i više od zažarene volje za uspehom. Više je i od društvene legitimacije i etičke promene kojoj svedočimo. U njenom središtu je žudnja a u srcu žudnje čovek koji odbija da prihvati unapred određenu meru koju mu nameće društvo i njegovi novi apostoli. Iz tog sukoba rađa se drama. Istorijski gledano Velika uloga je posledica duge i briljantne evropske tradicije koja izvire iz nezadovoljstva, kreativnosti i strasti za znanjem ali se pod određenim okolnostima pretvara u svoju suprotnost. Dakle, njena priroda je dvostruka i u toj dvostukosti leži njen šarm i snaga. U ovom romanu ima elemenata antičkog hibrisa, dakle oholosti, obesti i drskosti ali i orjentalne vahale – onog faustofkog osećanja da čovek lebdi svetom i nigde ne pripada.

Ko je Gvozden: pouzdan svedok svog vremena, čovek koji sebe neprestano opravdava ili pripovedač koji od vlastitih poraza pravi lični mit?

Gvozden je metafizički marginalac. On je usred drame jer naspurot njegovoj ambiciji stoji Veliki Mehanizam kao kod Šekspira. Njegov instinkt veoma je dubok. Emotivnost mu je naglašena. Intuicija takođe. Ali on je na margini svake slike sveta zato što ga ne zadovoljavaju odgovori na pitanja koja postavlja sebi i koja ga postepeno opsedaju.

Kako je nastao Šarengrad i u kojoj meri on predstavlja konkretnu sredinu a u kojoj univerzalni model provincije, vlasti i kolektivnog pamćenja.

Šarengrad je mesto gde su telesno i humor u konstantnom dijalogu. On je kao konopac između provalije po kom nesigurno hodaju akrobate. Grad je jedan od junaka unutar romana. Osoben mehanizam koji proizvodi značenja, protivrečnosti i posledice.

U romanu se smenjuju komunisti, nacionalisti, kriminalci, lokalni moćnici i lažna elita. Šta se u društvu zaista menja a šta ostaje isto ispod novih ideoloških maski?

Pitate me, šta čovek nalazi kada skoči u kovitlac života? Na opšte iznenađenje, nalazi ponavljanje. Sve počinje i završava se na istom mestu sa istom ili sličnom
scenografijom. Junaci stiču iskustva koja ih dovode do saznanja da moć menja formu i oblike ali da su mitologizacija i apstrakcija konstante. Čovek mora da materijalizuje ulogu koju igra kako bi u nju poverovao.

Odnos Gvozdena i njegovog oca Ljudevita jedna je od najsnažnijih linija romana. Da li sin pokušava da pobegne od oca ili tokom života nesvesno ponavlja njegove slabosti?

Sin poput oca želi da do kostiju zagrize stvarnost. Da oseti slast života. Ali avaj, čovek ne zna svoje granice a pred istinom svi ostajemo zapanjeni. I oca i sina oblikuje zla mašta, stavlja ih pred slične izazove ali ih vodi do suprotnih zaključaka.

Zašto je bilo važno da Gvozdenov jezik spoji ulični žargon, vulgarnosti, filosofske ideje, istorijske digresije i lirske slike?

Zato što više nije dovoljno da junaka sa scene spustite u parter, među gledalište. Onaj koji je isti kao oni koji ga okružuju, nema ništa važno da kaže. Morate kopati dalje i spusti ga u kotlarnicu, pošto je u podzemlju već bio.

Mnogi likovi u romanu žele da postanu heroji, proroci, revolucionari ili gospodari tuđih sudbina. Otkud potiče ta potreba čoveka da sopstvenom životu dodeli veću ulogu nego što može da iznese?

U našoj fascinaciji nemogućim. Žudnja pokreće junake. Na prvi pogled sve je „priča“ ali prošlost i budućnost su žrtve stilizacije a samo sadašnjost pati od Velike uloge. Kada junaci poveruju u svoje proekcije ostaju prektično bez izbora. Sve što preostaje je da onome što igraju dodele revolucionarnu, sakralnu ili pučku dimenziju.

Zašto se u romanu postepeno umanjuje slika čitavog društva. Da li je Gvozden u zatvoru izgubio slobodu ili je tek tamo počeo da shvata koliko je ranije bio neslobodan?

Kako se priča razmotava Velika uloga i Veliki mehanizam stupaju u ogoljen konflikt. U zatvoru Gvozden otkriva da postoji poredak stariji od ulice ali taj poredak nije zakon.

Profesor je jedan od retkih likova koji razumeju prirodu svog moralnog pada. Zašto znanje i kultura nisu bili dovoljni da ga zaštite od zla koje je prepoznao?

Zato što danas više nije dovoljno popeti se na ramena velikana da bi se videlo dalje. Ono što postoji, postoji upravo zato što se može osporiti. U isto vreme, više nije sasvim jasno ko je Velika životinja a ko igra Veliku ulogu. U toj pukotini smestila se Profesorova tragedija.

U romanu ima mnogo nasilja ali se fizička snaga pred bolešću, starošću i smrću otkriva kao poza. Da li je razgrađivanje kulta sile bilo jedno od polazišta pri pisanju?

Nisam od onih koji nude konačne odgovore. Za mene je pisanje proces koji unapređuje postojeće i otkriva nove perspektive sa kojih posmatra stvarnost. Kada je o kultu sile reč, čovek je izgrađuje i razgrađuje već sedam hiljada godina. Praktično on je aporija; nerešiv problem jer njegov izvor nije u duhu ili karakteru epohe već u ljudskoj prirodi. Ono što je mene u ovom romanu zanimalo je, šta se sa ljudima dešava kada od svoje prirode pokušaju da naprave ideologiju.

Kakve uloge u romanu imaju humor i groteska? Da li su one način da se stvarnost lakše podnese ili sredstvo kojima se njena surovost još jasnije pokazuje?

Humor i groteska bacaju inokosno svetlo na karaktere i događaje. Sa jedne strane oni stišavaju žudnju a sa druge je raspaljuju. U romanu su humor i groteska uz muziku i karneval četiri veze između grada i njegovih žitelja.

Roman se završava očevom rečenicom: „Sine moj, ljudi žive i umiru zaslepljeni“. Čime su po vašem mišljenju zaslepljeni Gvozden, njegov otac i čitav svet Šarengrada?

Zaslepljeni su verom da su ono što nisu. Ludom žudnjom za uspehom koja sama po sebi nije dovoljana. Žudnja po sebi ne otvara ni jednu perspektivu i ne lomi ni jednu prinudu. Naprotiv, ona mitologizuje sebe i falsifikuje stvarnost.