Velika Uloga

Sve male sredine su nesrećne na svoj način. Takva osobenost priče, samo u dobroj književnosti na kraju prerasta u opštu, univerzalnu egzistencijalnu zebnju aktera i njihovih sudbina. Uslovljenu, tek na početku odmotavanja priče ograničenošću životnog prostora. Tek na prvi pogled suprotstavljen tome stoji velegrad sa svim svojim mogućnostima. Ipak, svaki stan u neboderu metropole nosi svoje individualne i veoma lične tragedije. Makrokosmos i mikrokosmos samo su dve vizure jedne iste ljudske situacije.

Svojim trećim romanom, Ivan Bogojević nam se predstavlja kao raskošni i osobeni pripovedač. Jedno je konstatovati da se univerzalnost pripovedačkog umeća – kada su u pitanju kategorije literalnih karaktera, zapleta i tematskog okvira – kod pisca opredmećuju upravo kroz priču o lokalnom miljeu, nešto sasvim drugo je u tome i uspeti.

Pred čitaocima je originalna i na neobičan način skrojena priča kroz koju nas pripovedač vodi na maestralan način, stvarajući od sudbine ljudi u maloj sredini
ogledalo u kome će se svaki čitalac, bez obzira iz koje lične perspektive čita „Veliku ulogu“ prepoznati.

Velika uloga se već na prvim stranicama izdvaja izuzetno prepoznatljivim autorskim glasom, snažnim pripovedačkim ritmom i ambicioznom književnom koncepcijom. Reč je o romanu koji ne pokušavada bude puka hronika jednog vremena, već dubinska analiza društva, ideologije, porodičnog nasleđa i ljudske potrebe da u sopstvenom životu odigramo „velike uloge“. Upravo ta idejna ambicija čini roman veoma zanimljivim.

Posebno je impresivan način na koji autor gradi pripovedača. Njegov glas je istovremeno grub, duhovit, samoironičan i filosofski promišljen, pa roman ne funkcioniše samo kao priča o odrastanju i kriminalu devedesetih godina, već i kao ispovest čoveka koji pokušava da razume sopstveni život, vreme u kojem je odrastao i ljude koji su ga oblikovali. Takva perspektiva daje delu slojevitost i autentičnost koji čitalac prepoznaje več od privih poglavlja.

Jedna od najvećih vrednosti romana jeste njegova sposobnost da kroz sudbine pojedinaca prikaže raspad jednog društvenog sistema. Kroz porodične odnose, političke okolnosti, moralne dileme i istorijske lomove autor uspeva da stvori široku fresku epohe, pri čemu ni jedan lik nije potpuno jednostavan niti sveden na jednu ideološku ili psihološku odrednicu. Upravo ta višedimenzijalnost likova daje romanu književnu težinu.

Stil Ivana Bogojevića karakterišu bogat jezik, upečatljive metafore, snažni dijalozi i ritam koji podseća na najbolje primere savremene balkanske proze. Oseća se da je rukopis nastao sa jasnom autorskom vizijom i da iza njega stoji pisac koji književnost doživljava kao prostor ozbiljnog promišljanja čoveka i društva.

Život kao pogrešno odigrana uloga
Velika uloga Ivana Bogojevića jeste hronika jednog grada, jedne porodice i nekoliko pokolenja koja su sopstvene živote proživela kao loše režirane predstave. Njen pripovedač Gvozden odrasta u Šarengradu, prostoru u kojem se politički režimi menjaju brže od ljudskih navika, dok nasilje, strah, korupcija, žudnja za ugledom i
potreba za pripadanjem prelaze sa očeva na sinove. Već na početku romana formulisana je pokretačka sila tog sveta: „Naša stubišta kužno su zaudarala ali ambicija da u životu odigramo Velike uloge vodila nas je napred.“

Ta ambicija ne vodi junake ka ostvarenju, već ka samozavaravanju. Oni ne žive u skladu sa vlastitim mogućnostima, prirodom i istorijskim okolnostima, nego se neprestano zamišljaju u ulogama heroja, revolucionara, zavodnika, proroka, kriminalaca, intelektualaca i gospodara tuđih sudbina. Naslovna sintagma zato nema jedno značenje.

Velika uloga je san o prevazilaženju beznačajnosti, ali i maska iza koje se skrivaju strah, stid, osećanje niže vrednosti i nemoć pred istorijom. Gvozden tu potrebu najpre naziva žudnjom: „Zbog žudnje smo, dame i gospodo, odlučili da sebi a ne drugima budemo heroji.“ Međutim, junaci romana uglavnom ne uspevaju da postanu heroji ni sebi ni drugima. Njihova žudnja nema jasan predmet. Oni žele novac, ugled, žene, vlast, osvetu, priznanje i mesto u kolektivnom pamćenju, ali iza svakog ostvarenog cilja pojavljuje se nova praznina. Velika uloga zato stalno izmiče onome ko veruje da ju je osvojio.

Gvozden je pripovedač izrazite samosvesti, ali njegova samosvest ne znači da je pouzdan. On ume da analizira sebe, druge i vreme u kojem je živeo, dok istovremeno gradi vlastiti mit. Predstavlja se kao prestupnik, ljubavnik, čitalac, borac, žrtva, svedok i čovek koji je „pio direktno sa vrela života, iz velike čaše iskustva“. Njegova sklonost ka preuveličavanju ne poništava istinitost ispovesti. Ona otkriva način na koji čovek od nepovezanih poraza pokušava da napravi smislenu biografiju.

Gvozdenov govor oscilira između uličnog žargona, vulgarnosti, filozofskih razmatranja, istorijskih digresija i gotovo lirskih slika. Ta mešavina registara čini
njegov glas prepoznatljivim. On može u jednom trenutku da govori kao šarengradski mangup, a već u sledećem da razmatra odnos istine, slobode, morala i istorijskog pamćenja. Upravo iz tog sudara visokog i niskog nastaje veliki deo humora, ali i tragike romana.

Šarengrad je više od mesta radnje. To je zatvoren društveni organizam koji proizvodi iste tipove ljudi bez obzira na promenu ideologija. U njemu se komunistički batinaši pretvaraju u nacionalne prvake, kriminalci u rodoljube, lokalni moćnici u prosvećene dobrotvore, a sitni prevaranti u proroke novog doba. Jedna od
najpreciznijih rečenica o mehanizmu vlasti glasi: „Nije tvoje da misliš, tvoje je da radiš šta ti je rečeno.“ Ta formula se u romanu prenosi od gradonačelnika do
saradnika, od muževa do žena, od roditelja do dece.

Vlast se, dakle, ne održava isključivo represijom. Ona opstaje zahvaljujući imitaciji. Ljudi ponavljaju rečenice onih od kojih zavise, usvajaju njihove gestove, način govora i pogled na svet. Tako politički poredak postaje psihološka navika. Zatvorski komandir Miletić čitavu ideju samoupravljanja svodi na rečenicu: „Samoupravljanje to je kad ja sam upravljam.“ Ta komična replika sadrži logiku sistema u kojem se kolektivne parole završavaju ličnom samovoljom.

Istorija u romanu nije uređen sled datuma i događaja. Ona je porodična trauma koja se ponavlja. Priče o Dobrivoju, Strahinji, Ljudevitu, Ljubi Macanu, Babarogi, Mikseru i ostalima pokazuju kako se ideologija uvlači u intimne odnose i menja karakter ljudi. Očevi ostavljaju sinovima dugove, neprijatelje, nadimke, telesne osobine i nerazrešene krivice. Ljudevit to neposredno saopštava sinu: „Imaćeš svoje kriterijume ali ćeš zato imati većinu mojih slabosti.“ Gvozden potom zaključuje: „Slabosti su nasledne kao i bolesti.“

Odnos Gvozdena i Ljudevita pripada najuspelijim linijama romana. Otac je istovremeno nasilnik, ideološki fanatik, poraženi čovek, bivši nosilac moći i ličnost koja pred kraj života ostaje bez sveta u koji je verovala. Sin ga mrzi, oponaša, osuđuje i traži njegovo priznanje. Njihov sukob nije razrešen pomirenjem. Završava se očevim samoubistvom i pismom koje stiže prekasno da bi bilo šta popravilo.

Strahinjina sudbina predstavlja intelektualni i moralni protivteg Gvozdenovom životu. Dok Gvozden traži iskustvo na ulici, Strahinja pokušava da pronađe istinu u filozofiji i revoluciji. Njegovo uverenje da „čovek mora da podmiri račun reči“ pretvara govor u moralnu obavezu. On želi da utvrdi da li je „čovek glasa ili čovek
dela“, ali završava u sistemu koji uništava upravo one koji svoje reči shvataju ozbiljno. Strahinja propada zato što u ideologiji traži etiku, dok ostali u njoj traže položaj, zaštitu ili dozvolu za nasilje.

Pozorište je središnja metafora romana, ali nije svedeno na igru privida. Ono je mesto na kojem čovek pokušava da stvori jedinstvo između onoga što jeste i onoga što želi da bude. Gvozden je u mladosti očaran scenom, glumom i sudbinom Makoja Noža. Kasnije će život posmatrati kao niz uloga čije značenje postaje vidljivo tek kada predstava već bude završena.

Skoro svaki važniji lik ima vlastitu Veliku ulogu. Batica je pronalazi u klubu koji treba da oličava zapadnjački život, elitizam i slobodu od provincijske učmalosti.
„Šarena krava bila je Baticina Velika uloga ali on to nije slutio.“ Babaroga je igra kao gradonačelnik i gospodar lokalnog poretka. Mikser je igra kao ratnik, kriminalac i narodni heroj. Ljubičica je igra kao snažni čovek koga se svi plaše. Profesor je igra kao intelektualac koji kulturom pokušava da se odbrani od sopstvenog pada.

Najtragičniji među njima jeste Profesor, upravo zato što razume prirodu vlastitog poraza. Njegovo priznanje glasi: „Imao sam kulturu ali sam pljunuo na nju. Izdao sam ono čemu sam posvetio život.“ On Gvozdenu ostavlja jedno od retkih nedvosmislenih moralnih upozorenja u romanu: „Ukroti zlo u sebi bez obzira na cenu koju ćeš morati da platiš.“

Zatvor u poslednjem delu romana funkcioniše kao sažeta slika Šarengrada. I unutra i napolju postoje paralelni sistemi vlasti, lažni moralni autoriteti, trgovina uslugama, kultovi ličnosti i ljudi spremni da muče slabije kako bi se približili jačima. Gvozden u jednom trenutku doslovno prestaje da vidi razliku između zatvora i grada: „Po prvi put nisam video razliku između slobode i neslobode.“

U tom svetu nasilje se dugo predstavlja kao dokaz snage, muškosti i istorijske važnosti. Roman, međutim, postepeno razgrađuje tu predstavu. Kada se Ljubičica suoči sa smrću, njegova snaga iščezava, a Gvozden shvata: „Sve je bila poza. Jeftin igrokaz. Opsena koja se rađa iz sna o veličini.“ Ova rečenica mogla bi da se primeni na veliki broj likova. Njihova surovost traje dok publika veruje u nju. Pred bolešću, starošću, porazom i smrću ostaje samo uplašen čovek.

Završnica romana menja ton. Posle očevog samoubistva, groteska se povlači pred tišinom. Sahrana Ljudevita okuplja nekoliko preostalih svedoka jedne poražene epohe: komunistu koji salutira, direktora koji se krsti, stražara koji istovremeno pozdravlja rukom i pravi znak krsta, sina koji ne veruje ni u šta. U toj sceni istorijske i ideološke suprotnosti više ne deluju uzvišeno. One liče na poslednje pokrete glumaca koji ne znaju da je predstava završena.
„Umiranje nije uloga za društvo, to je čin za jednog jedinog glumca“, glasi rečenica koju Gvozden pamti. Dok kovčeg nestaje u zemlji, on shvata „šta znači kada kažu da čitav svet umire sa čovekom“. Smrt oca ne donosi razrešenje, ali prvi put razbija Gvozdenovu samodovoljnu pozu. Iako i tada priznaje da ne može da prestane da misli o sebi, njegova ironija gubi zaštitnu snagu.

Razgovor sa Ljubom Macanom posle sahrane otkriva da se ideološko nasilje ne može opravdati istorijskom nužnošću. Na pitanje ko određuje kada se mora ubijati, Ljuba odgovara: „Okolnosti.“ Potom ljudske sukobe poredi sa vukovima koji uništavaju životinje slične sebi i zaključuje: „Tako je i sa ljudima.“ To objašnjenje ne oslobađa krivice. Ono pokazuje kako čovek svoje postupke naknadno pretvara u prirodni zakon da bi mogao da živi sa njima.

Roman je komponovan u četiri dela, sa epigrafima Verdija, Bretona, Aristotela i Homera. Taj raspored prati kretanje od lopovluka i ulice, preko političke moći i
gneva, do zatvora, smrti i konačnog pitanja o smislu žudnje. Brojne digresije pretvaraju sporedne likove u junake malih, gotovo samostalnih novela. Neke od tih biografija prekidaju glavni pripovedni tok i usporavaju razvoj Gvozdenove priče. Ipak, upravo iz tog obilja nastaje slika Šarengrada kao kolektivnog junaka.

Najveća vrednost Velike uloge nalazi se u glasu pripovedača i u galeriji likova koji istovremeno izazivaju smeh, gađenje, sažaljenje i prepoznavanje. Bogojević ne idealizuje marginu. Njegovi kriminalci nisu romantični buntovnici, intelektualci nisu moralno nepogrešivi, žrtve nisu uvek dobre, a nosioci vlasti nisu natčovečanska čudovišta.

Oni su ljudi koji su poverovali u vlastite predstave. Zato rečenica „Bila je to Velika uloga“ zvuči istovremeno kao epitaf, samoopravdanje i
poslednja ironija čoveka koji od života pokušava da napravi književnost.

Na poslednjoj stranici Gvozden otvara očevo pismo. U njemu nema objašnjenja, izvinjenja, političke poruke ni očinskog saveta koji bi naknadno sredio njihov odnos. Postoji samo rečenica: „Sine moj, ljudi žive i umiru zaslepljeni.“

Ta rečenica zatvara roman preciznije od svakog pomirenja. Ljudi su zaslepljeni ideologijama, žudnjom, ljubavlju, sujetom, strahom, porodičnim predanjima i slikama koje su stvorili o sebi. Velika uloga počinje kao obećanje da čovek može postati veći od života koji mu je dodeljen. Završava se saznanjem da je najopasnija uloga ona u kojoj čovek više ne razlikuje sebe od maske koju nosi.